Liberalizam u Srbiji, danas: Medijska (op)scena

16. 02. 2016 / Autor: Mijat Lakićević

---

---

U stvari, najpre želim da dopunim naziv ovog teksta, jer tema, bar onako kako sam je ja shvatio, nudi obilje asocijacija i dimenzija kojima nisam želeo da preopterećujem sam naslov. Dakle: medijska scena, i medijska opscena, ali i – medijska opsena. I drugo i treće – i to u izobilju – sadržano je u prvom.

U stvari, najpre želim da dopunim naziv ovog teksta, jer tema, bar onako kako sam je ja shvatio, nudi obilje asocijacija i dimenzija kojima nisam želeo da preopterećujem sam naslov. Dakle: medijska scena, i medijska opscena, ali i – medijska opsena. I drugo i treće – i to u izobilju – sadržano je u prvom.

No, “počnimo temu iz početka”, da parafraziram onaj tačno četiri decenije star (Beogradsko proleće 1976) pa otud već zaboravljeni hit Blagice Beti Đorđević.

Kada se povede razgovor o stanju u medijima u Srbiji danas prvo što mi padne na pamet jeste ona omladinska šaljivo-cinična “odskočica”: “šta reći, a ne zaplakati”. Ipak, nije sve tako crno – kako je, davno, poručivala reklama (nastala u majstorskoj radionici Dragana Sakana) za “negro” bombone – još je crnje.

Šalu na stranu, ako je uopšte o šali reč, medijska scena Srbije postala je pojam za skarednost, odvratnost, nepristojnost… Jednom rečju, kao što sugeriše naslov ovog teksta, za opscenu.

Ali – da li su mediji stvarno najgori? U kojoj meri oni kreiraju javno mnjenje, a u kojoj su ono što im ime kaže – sredstvo saobraćanja, medij preko kojeg članovi jednog društva, individualni i kolektivni, međusobno komuniciraju? Da li su, dakle, oni zaista najveće zlo ili možda samo onaj njegov deo koji štrči iznad socijalne površine, samo ono što se vidi – vrh ledenog brega?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje treba čini mi se obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, na, hajde da kažem, društveno-ekonomske okolnosti u kojima postoje i posluju mediji danas u Srbiji i, drugo, na prilike u samim medijima. Naravno – ukratko, i sumarno, inače bi nam za to trebao celodnevni simpozijum.

MEDIJI U BERMUDSKOM TROUGLU

Položaj medija u Srbiji opisao sam (pod)naslovom: Mediji u Bermudskom trouglu. U stvari već sam se jednom, pre više od dve godine, poslužio ovom metaforom, ali niti mi je u ovom času nešto bolje palo na pamet niti se situacija na bolje promenila, naprotiv. Samo su se možda promenila temena tog trougla. Dakle, mediji se u Srbiji po mom mišljenju nalaze između tri sile, tri (manje ili više “otuđena”) centra moći: političke elite, intelektualne elite i poslovne elite.

1. Kada je o reč o političkoj eliti, tj. pre svega državi, već ona sama deluje trostruko: finansijski, partijski i policijski. Krajem prošle godine Savet za borbu protiv korupcije objavio je dokument indikativnog naziva “Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije putem plaćanja usluga oglašavanja i marketinga”. Iza ovog birokratskog i rogobatnog imena, bez obzira na neke mane tog Izveštaja, krije se dosta zanimljivih podataka o tome kako su raznovrsni državni organi, počev od republičkih, tj. ministarstava, preko lokalnih, do javnih preduzeća, sredstva za marketing, tj. oglase i PR tekstove, koristili za uticaj na uređivačku politiku medija. Pored toga, vlast nije prezala ni od direktnih političkih pritisaka na medije, a veze medija i tajnih policija, ne samo vaninstitucionalne, nego i institucionalne, dobile su neviđene razmere.

2. Uloga intelektualne elite ogleda se pre svega u stvaranju vrednosnog sistema i kulturnog miljea u kome se odvija javni život. Svojim ubedljivo najvećim delom intelektualna elita u Srbiji antiliberalno je orijentisana. To važi kako za njeno levo, tako i za desno krilo.

Možda grešim, i voleo bih da grešim, ali ne znam za fakultet, na svim beogradskim univerzitetima, o drugim visokoobrazovnim centrima da i ne govorim, za koji se može reći da na njemu profesori liberali nisu “retke zveri”. Po jedan-dva, k’o protiv uroka. Preterujem, priznajem, ali samo malo.

Ni studenti, naravno, ne mogu biti mnogo bolji. Njihova je glavna briga da znanje ne bude roba, a što je kvalitet te robe, tj. znanja kojeg dobijaju slab – uopšte ih ne zanima. Uoči ove Nove godine na jednom fakultetu napravljena je anketa o novogodišnjim željama studenata. Među oko dve stotine odgovora samo je jednom pomenuta sloboda i to kao “strah od nemogućnosti slobodnog kretanja po svetu”. Najčešća želja je bila: “da nam država da” – ovo ili ono.

A tzv. okupacija bioskopa “Zvezda”, koja predstavlja “eklatantan” primer uzurpacije, tj. nelegalnog zaposedanja, privatne imovine, naišla je na nepodeljene simpatije kulturne javnosti. Da li je onda čudo što se, prema navodima profesora Milojka Arsića, po zaštiti vlasničkih prava, među zemljama centralno-istočne Evrope Srbija nalazi na poslednjem mestu, kao i što se po istom kriterijumu, prema Indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskom foruma, među 140 zemalja, Srbija nalazi na 128. mestu.

Moja omiljena definicija novinara je da su oni univerzalne neznalice, ali ovde su pesnici sveznaoci; o MMF-u i Svetskoj banci oni govore više nego o poeziji, a tek o istoriji.., globalizaciju da i ne pominjem. Ne pada mi na pamet, naravno, da im tu mogućnost uskratim, neka govore sve što žele, ali eto, tek toliko da primetim; mislim da ne škodi, a čim ne škodi, što rek’o Lane Gutović, znači da koristi.

3. Nije lako, nema sumnje, baviti se danas biznisom u Srbiji, pogotovo ako hoćete da sve bude legalno. Ali je i tzv. poslovna zajednica češće birala kratkoročne dilove i dilovanje sa političkom nomenklaturom, nego da se, uz pomoć poštenih medija, bori za svoje (dugoročne) interese.

Pre nekoliko godina ugasio se Ekonomist magazin, nedeljnik liberalne orijentacije koji je i u profesionalnim krugovima i kod čitalačke publike uživao visok ugled. Ekonomist magazin je nestao sa tržišta pritisnut finansijskim teškoćama. Nema sumnje da je list imao i tzv. unutrašnjih slabosti, ali one ne bi u toj meri došle do izražaja da je u srpskoj poslovnoj eliti bilo razumevanja za jedan nezavisan list liberalne orijentacije. Tačnije, da je ona shvatala zašto je dobro – i dugoročno finansijski isplativo – i za nju i za celo srpsko društvo da novine kao što je Ekonomist magazinpostoje.

Da zaključim ovaj deo svog izlaganja: u takvoj situaciji tabloidizacija medija, tj. povlađivanje lošem ukusa i pad novinarskih standarda, bilo je neizbežno.

Ali…

… NISU TABLOIDI NAJGORI

Po ubedljivo većinskom, gotovo unisonom mišljenju, glavni problem medija – ako se izuzme onaj ekonomsko-socijalni – jeste tabloidizacija. Svojevrsni varvarizam u koji su zapali mediji u Srbiji svakako jeste nešto jako loše i njegove posledice su teške. Ali, to nije najgore što (nam) se dešava. Taj primitivizam, ma koliko veliki i težak, samo je opsena, pirotehnička magla, dimna zavesa iza koje se krije nešto drugo, opasnije. Meni se, naime, čini da nešto drugo, strateški i dugoročno, predstavlja najveću opasnost za medije i građane Srbije.

To je antiliberalna, antizapadna i antizapadnjačka vrednosna orijentacija. I to, naravno, ne u tabloidima, jer oni toliko daleko i ne dosežu, njih ideologija i ne zanima, nego u tzv. “mejnstrim”, uglavnom državnim, ali i privatnim, medijima, elektronskim i, naročito, štampanim. Dakle, onima koji imaju ulogu tzv. “opinion mejkera”, koji kreiraju javno mnjenje, tj. još preciznije i važnije, kreiraju stavove i ponašanja tzv. “desižn mejkera”, donosilaca odluka.

Kampanja protiv privatizacije Telekoma Srbija dobar je primer za to. Naime, argumentacija protivnika prodaje Telekoma bila je izrazito antiliberalna. Tržište, kapital, profit to su, po tom svetonazoru, tri jahača apokalipse, nešto čemu se treba suprotstaviti takoreći po svaku cenu.

Drugi primer, promocija, odnosno svojevrsna medijska rehabilitacija Aleksandra Tijanića, odnosno odluka da jedna staleška nagrada, i to za novinarsku borbenost, dobije njegovo ime. Šta god neko mislio o Aleksandru Tijaniću, on će ipak najpoznatiji ostati po tome što je napisao: “ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Tijanić je, kao što je poznato, bio jedan od najvećih protivnika Đinđićeve vlade, po opštoj oceni najbolje i najliberalnije – iako sam Đinđić i nije bio neki liberal – vlade Srbije u poslednjih 15 a možda i 150 godina. Daleko bi nas odvelo da sad analiziramo – na kraju, nije ovo ni vreme ni mesto za to – zašto je to učinjeno, ali je sigurno da taj čin nije u skladu sa liberalno-demokratskim načelima. Nije na odmet ipak spomenuti da priznanje u vidu profesionalne nagrade sa sopstvenim imenom nije pripalo Slavku Ćuruviji koji je zbog svog novinarskog i političkog angažmana ubijen; njemu je valjda dovoljna novinarsko-policijska istražna komisija.

Treći primer predstavlja triling Žižek, Horvat, Kusturica.

Zanimljiva je, blago rečeno, ova antiliberalna SHS kombinacija u novom pakovanju; kao što Žižek piše pohvale Staljinu, tako isto Kusturica izražava divljenje Putinu. A sva trojica su popularnija u Beogradu nego u sredinama iz kojih su potekli. Zašto se baš mi u Srbiji najviše hvatamo na to bućkalo nikako ne mogu da razumem.

Ali ne važi to samo za pomenutu ex-Yu trojku. Setite se samo kako su u Beogradu bili popularni Čaves i Cipras. Propast Venecuele se nekako poklopila sa Čavesovom smrću pa je ta tema povučena iz javnosti, dok je grčki premijer sam sebi zapržio čorbu kad je “legao na rudu” zloglasne “trojke” (MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija). Cipras više nije tako omiljen; sada je popularniji Varufakis. Mada se, u stvari, najveće nade trenutno polažu u Iglesijasa, ne Hulia nego Pabla naravno.

Zvezda jednog čoveka, međutim, ne tamni. Reč je, razume se o Vladimiru Putinu. Popularnost predsednika Rusije možda je najbolje izrazio aktuelni predsednik Srbije, Nikolić, izjavivši nakon pobede nad Tadićem da bi obojicu lako pobedio – Putin.

Ali, da pređemo sa ličnog na opšti nivo, gde je danas kriza? Odgovor “naših”, mislim medija, glasi: na Zapadu, u Americi i Evropi. Rusija nije u Krizi, Kina još manje. Mejnstrim mediji su puni napisa o krizi Zapada i krize demokratije, dok na istoku ništa nije u krizi.

Gde su problemi, gde je kriminal, korupcija, zloupotreba demokratije? Opet na Zapadu, u Evropi i Americi. Kad ste videli kritički tekst o Kini, Rusiju da i ne pominjem, reklo bi se da tamo sve cveta. Osim same demokratije, ali to zapravo i nije mana nego prednost, jer su tamošnji oblici vladavine samo usklađeni sa nacionalnim mentalitetom, kome demokratija zapravo i nije potrebna; oni preziru zapadnjački način života i individualizam. Sve ćete vi to naći, ne u tabloidima, nego u mejnstrim medijima.

Dokle to ide svedoči činjenica da ćete u njima naći objašnjenje da je teroristički napad u Parizu 13. i 14. novembra prošle godine “bumerang efekat globalizacije”. Dakle, terorizam se vidi kao opravdana reakcija na globalizaciju, kao pravedan revolt protiv liberalizma.

UMESTO ZAKLJUČKA

Konačno, ne znam da li je to sreća ili nesreća, ali srpska elita je u svom antizapadnjaštvu – licemerna. Ona proriče skoru propast Evropske (monetarne) unije, ali štedi u evrima; ona javno hvali zlatiborske livade, ali tajno čezne za Jelisejskim poljima, a kad ih se jednom dokopa, onda u otadžbinu dolazi da se najede jagnjetine i brzo se, s još jačim patriotizmom, vraća u to neoliberalno grotlo, u taj lažni sjaj i izopačeno bogatstvo, da se bori za srpstvo i pravoslavlje, slatko.

(Izlaganje pripremljeno za Okrugli sto “Liberalne komunikacije danas – ekonomija, politika, mediji”, Fakultet za medije i komunikaciju, 11. februara 2016, Beograd)

Originalni tekst na http://www.mijatlakicevic.com/liberalizam-u-srbiji-danas-medijska-opscena-2/