Deca i pripovedanje

Deci se, širom sveta, čitaju bajke, mitovi i druge priče. Većina dece vole da saslušaju priče, ali osim toga što je pripovedanje zabavna aktivnost, smatra se da je ono i odgojni način kojim kod dece razvijate moralno rasuđivanje i poštenje.

Po opšteprihvaćenom verovanju, bajke u kojem se nepoštenje kažnjava mogu da pomognu da se kod dece razvije istinoljubivost. Postoji iznenađujuće malo naučnih podataka u korist ove opšteprihvaćene teorije, pa je tim istražilaca u Kanadi sa univerziteta Toronto, univerziteta MekGil i univerziteta Brok istražio kako je pripovedanje klasičnih “moralnih” priča uticalo na spremnost dece da kažu istinu. Ispada da je navodni uticaj određenih mitova u promovisanju poštenja, zapravo, mitski.

Studija koju je izveo Dr. Kang Li i njegove kolege objavljena je nedavno u članku “Da li klasične moralne priče mogu da razviju kod dece poštenje?” (objavljena na internetu 13. juna 2014). Istražioci su u studiji angažovali decu (od 3 do 7 godina) iz dva gradska područja u Kanadi. U prvom eksperimentu (268 dece), zamolili su decu da igraju igru pogađanja tokom koje su deca sedela leđima okrenuta stolu. Izvođač ogleda je sedeo na suprotnoj strani stola, a na sto je stavio igračku, koja je ispuštala određeni zvuk pritiskom na dugme, a zvuk je uobičajeno povezan sa određenom igračkom. Na primer, ako pritisnete dugme na igrački u obliku patke, patka bi kvakala. Dete su zatim pitali da pogodi koja je igračka u pitanju na osnovu zvuka koje je čulo, a nije mu bilo dozvoljeno da se okrene i vidi igračku. Posle nekoliko uvodnih pitanja, izvođač eksperimenta bi rekao detetu da je zaboravio knjigu pripovedaka. Stavio bi na sto novu igračku i rekao detetu da se ne okreće dok ne donese knjigu.

Izašavši iz sobe, izvođač eksperimenta nije mogao da vidi ili čuje dete i prema tome nije mogao da zna da li se dete okrenulo ili ne i provirilo da vidi novu igračku. Međutim, drugi izvođač eksperimenta je snimao dete skrivenom kamerom. Minut kasnije, izvođač ogleda bi se vratio u prostoriju, rekao detetu da se ne okreće i brzo bi pokrio igračku tkaninom. Zatim bi izvođač ogleda zamolio dete da se okrene i pročitao bi detetu određenu pripovetku. Određeno je da se deci pročitaju basna Kornjača i zec (kontrolna priča bez jasnog ‘moralnog’ naravoučenija o poštenju/nepoštenju) ili jedna od dole navedenih pripovedaka koje su korišćene u eksperimentu:

1.Pinokio - bajka o drvenom lutku čiji nos poraste svaki put kada izgovori laž .

2.Dečak koji je vikao vuk – basna o malom pastiru koji često laže da ga je napao vuk. Kada se vuk stvarno i pojavi, niko ne poveruje dečaku, pa vuk proždere dečaka i njegove ovce.

3.Džordž Vašington i trešnjino drvo – čuvena anegdota o šestogodišnjem Džordžu Vašingtonu (za koju se smatra da je izmišljena, a ne stvarni istorijski događaj) koji je posekao trešnjino drvo sekirom, ali je iskreno priznao ocu šta je uradio. Otac ga nije kaznio, već ga je pohvalio zbog iskrenosti.

Sve pripovetke su bile približno iste dužine i izvođač eksperimenta se pobrinuo da dete razume osnovne elemente odabrane pripovetke (svakom detetu je ispričana samo jedna pripovetka). Ako je dete čulo Dečaka koji je vikao vuk ili Pinokija, izvođač eksperimenta bi rekao detetu: “Postaviću ti jedno pitanje i ne želim da budeš kao dečak koji je vikao vuk. Želim da mi kažeš istinu, u redu?” ili “Postaviću ti jedno pitanje i ne želim da budeš kao Pinokio. Želim da mi kažeš istinu, u redu?” Pošto se dete saglasilo da kaže istinu, on bi ih upitao: “Da li si se okrenuo i provirio da vidiš igračku kada sam izašao iz sobe?”

Slična procedura je ponovljena i sa decom koja su saslušala Džordža Vašingtona i trešnjino drvo, ali ovde je ispitivač rekao deci: “Postaviću ti jedno pitanje i želim da budeš kao Džordž Vašington u priči. Želim da mi kažeš istinu, u redu?” “Da li si se okrenuo i provirio da vidiš igračku kada sam izašao iz sobe?”

Decu kojoj je ispričana basna Kornjača i zec su pitali: “Postaviću ti jedno pitanje i želim da mi kažeš istinu, u redu?” “Da li si se okrenuo i provirio da vidiš igračku kada sam izašao iz sobe?” Kada su istražioci kasnije analizirali snimke skrivene kamere, otkrili su da se ogromna većina dece stvarno okrenula tokom kratkog odsustvovanja izvođača eksperimenta. Uzrast dece bio je glavni predskazivač da li će dete krišom proviriti da bi videlo igračku. Kod dece uzrasta od 3 godine, njih 88% se okrenulo i pogledalo igračku, dok je taj procenat kod sedmogodišnjaka bio 68%.

Svako ko ima decu ili je radio sa decom ne bi trebalo da bude iznenađen ovakvim nalazima. Mlađa deca su izuzetno radoznala i stvarno je teško odoleti iskušenju da se ne proviri. Međutim, interesantnije pitanje je da li oni, koji su provirivali, priznali da su varali i da li je činjenica što im je ispričana „moralna“ priča menjala na stvari. Iznenađujuće je bilo to što je samo trećina onih koji su provirili, a kojima su ispričane priče Kornjača i zec, Pinokio i Dečak koji je vika vuk priznali da su varali. Izgleda da slušanje o strašnim posledicama laganja, kao što je lažljivac kojeg je prožderao vuk, nije povećalo verovatnoću da se kaže istina. Međutim, znatno više dece, kojima je ispričana priča o Džordžu Vašingtonu, rekli su istinu: Otprilike polovina dece su priznali da su krišom provirili da vide igračku dok je izvođač eksperimenta bio van prostorije!

Istražioci su se pitali zašto je priča o Džordžu Vašingtonu imala efekta. Jedno moguće objašnjenje bilo je da priča ima pozitivan ishod, jer je Džordž Vašington nagrađen za istinoljubivost, dok je ishod kod druge dve priče (Pinokio i vuk) bio loš. Dakle, istražioci su odlučili da sprovedu drugi eksperiment u kojem su nešto izmenili priču o Džordžu Vašingtonu. U ovoj “negativnoj” verziji, Džordž Vašington laže ocu rekavši da nije posekao trešnjino drvo, ali kasnije otac, ipak, sazna istinu. Otac oduzima Džordžu sekiru da bi ga kaznio za laž i kaže da je vrlo razočaran zato što je lagao.

U drugom eksperimentu, deca su bila u istoj situaciji i primenjeno je isto bodovanje kao i u prvom eksperimentu, ali rezultati su bili stvarno neobični: broj istinoljubive dece, koja su čula negativnu verziju priče o Džordžu Vašingtonu, opao je ispod 30 posto, što je veoma slično kao kod kontrolne priče, bajke o Pinokiju ili basne o vuku. Ovo sugeriše da moć istinoljubivosti u klasičnoj priči o Džordžu Vašingtonu zavisi od nagrade ili pohvale za iskrenost.

Ovo istraživanje nam otkriva važan mehanizam kako “moralne” pripovetke mogu da promovišu istinoljubivost i budu od velike koristi roditeljima i nastavnicima. Pripovetke mogu da promovišu iskrenost ukoliko nude pozitivne uzore (“budite kao Džordž Vašington”) i ističu dobrobiti poštenja umesto da se fokusiraju na strašne posledice nepoštenja. Umesto što jednostavno pretpostavljamo da sve “moralne” pripovetke imaju i moralne vrednosti, moramo pažljivo da napravimo razliku između priča koje koriste pozitivne uzore nasuprot onim negativnim. U ovoj studiji, istražen je samo uticaj pripovedanja na poštenje, ali nije jasno da li bismo dobili slične rezultate i kod priča za koje se veruje da promovišu druge moralne vrednosti, kao što su saosećanje ili hrabrost. Ova studija je odlično osmišljena, uključujući odgovarajuće kontrolne grupe, i nadamo se da će poslužiti kao inspiracija budućim istraživanjima o uticaju pripovedanja na decu.

Originalni tekst na http://www.huffingtonpost.com/jalees-rehman/does-reading-moral-storie_b_5502479.html